Наочари или наочаре су помагало које се ставља на лице испред очију са циљем да их заштити или да кориснику омогући бољи вид. Састоје се од сочива и рама који држи сочиво/сочива на лицу.
Наочари могу бити сабирне или конвексне (плус-сочива), за исправљање далековидности и старовидности, расипне или конкавне]] (минус-сочива), за исправљање кратковидности, цилиндричне сочива, за исправљање астигматизма, призматична сочива код шкиљења. Ако у неправилности вида постоји разлика између вида у даљину и онога за близину, могу се прописати сочива с два или више жаришта (бифокалне, мултифокалне). Наочарна се сочива израђују од стакла или пластике; потоње су лакше, али подложније механичким оштећењима. Наочари служе и као заштита очију од ветра, прашине, страних тела, штетних гасова, јетких текућина, заразног материјала и друго. За заштиту очију од прејаке светлости, ултраљубичастих и инфрацрвених зрака користе се наочари с обојеним стаклима. И диоптријске наочари могу се засенити метализацијом или упорабом фотосензибилних стакала, која мењају јачину (интензитет) затамњења према околној светлости.[1]
Наочари су оптичка сочива која се постављају пред очи да би се код слабих очију постигла потребна оштрина вида. Код кратковидних очију слика предмета који се налази на даљини од 250 милиметара, пада испред мрежњаче. Да би слика пала на мрежњачу, кратковидни људи примакну предмет који гледају ближе оку, јер што је предмет ближе оку, слика је даље. Да би се та погрешка исправила, кратковидни људи носе наочари с растресним или конкавним (удубљеним) сочивима. Код далековидних очију је обратно, то јест слика предмета пада иза мрежњаче. Људи таквих очију одмакну при читању књигу далеко од очију. За исправку такве погрешке служе сабирна или конвексна (испупћена) сочива.[2] Постоји већа вероватноћа да ће људима требати наочари што старије постају, тако да 93% људи узраста између 65 и 75 година носи корективна сочива.[3][4]
У употреби су још и народни називи, али некњижевни облици: наочале, наочали, очале и очали; као и туђице ђозлуци (тур. gözlük) и бриле (нем. die Brille).
Наочари су очно помагало које исправљају поремећаје вида као што су кратковидност (миопија), далековидност (хиперопија) или астигматизам (рефракцијска видна аномалија, аметропија узрокована разликама у заобљености рефракторних површина, а њезина је последица лоше фокусирање слике на мрежњачи) – наочари за вид, заштиту очију при раду – заштитне наочари или заштиту од УВ зрачења – суначане наочари. Модерне наочари израђене су од разних типова метала или пластике. Сочива су направљена од стакла или пластике. Јачина сочива у диоптријама прописује лекар офталмолог. Пре самог изума наочара људи су користили брушена стакла за корекцију вида. Најпознатији пример из историје је римски цар Нерон који је уз помоћ таквог стакла гледао гладијаторске игре. Прве наочари израдио је Салвино Д’Армате 1284. године у Италији.
Наочари се састоје од оквира који држи стакло (сочиво), а носе се испред очију, обично за исправљање оштрине вида, заштиту очију од УВ зрака или других штетних чиниоца. Модерне наочари су подложене на типичним местима: нос и кракови за учвршћивање око ушки. Историјске примерке чине цвикери, монокли и лорњета.
Оквири за наочари најчешће се израђују од метала или пластике. Сочива су првотно била од стакла, док су данас многа израђена од различитих типова пластике, укључујући ЦР-39 и поликарбонат. Ови материјали умањују могућност лома и лакши су од стакла. Неки пластични материјали имају боље оптичке карактеристике од стакла, као што су боља трансмисија видљивог светла и апсорпција ултраљубичастог светла. Неки такође имају бољи индекс лома од већине стаклених сочива; то је корисно у изради корективних сочива која се обликују како би исправили различити облици видних абнормалности, као што је миопија, омогућавајући употребу тањих сочива. Новија пластична сочива, назване изон, могу исправити неке аберације које се природно појављују у простору испред наших очију. Оне креирају оштрији вид и помажу код халоа и мушица које се уочавају због блештања при ноћној вожњи. Те проблеме такође решава ЛАСИК хирургија.
Премази који дају постојаност на огреботине могу се применити и на већину пластичних сочива, пружајући им подеднаку отпорност као и стакленима. Постоје још и хидрофобни премази, начињени да олакшавају чишћење, као и антирефлексни премази који редуцирају блештање, побољшавају оштрину вида ноћу и чине очи онога ко носи наочари изразитијима. ЦР-39 сочива су најчешће кориштена пластична сочива, због ниске цене, велике отпорности на огреботине и мале транспарентности за ултраљубичасто и инфрацрвено зрачење. Поликарбонатна и Тривекс сочива су најлакше и тешко се размрскају, тако да најбоље штите од удараца, иако оптичке карактеристике нису тако добре и имају мали Абов број (31).
Нису све наочари дизајниране само за корекцију вида, него се носе и ради заштите, прегледа визуелне информације (стереоскопија) или једноставно из естетских разлога. Заштитне наочари штите очи од летећих честица, јаког светла и зрачења. Сунчане наочари омогућавају бољи вид при јаком дневном светлу, и могу пружити заштиту од оштећења ултраљубичастим зрацима.
Најранији историјски записи о ефекту повећавања слике налазе се у староегипатским хијероглифима из 8. века пре Христа који су приказивали једноставна стаклена сочива. Најранији писани запис датира из 1. века, када је Сенека Млађи, учитељ римског цара Нерона, написао: Слова, ма колико мала и нејасна, ако се гледају кроз куглу или чашу пуну воде, постају јаснија и повећана. Цар Нерон такође је написао како је гледао игре гладијатора користећи смарагд као корективно сочиво.
Корективна сочива користио је и Абас Ибн Фирнас у 9. веку, који је пронашао начин да изради врло бистро стакло. Ове наочари настале су полирањем и обликовањем заобљеног камена, који се користио за гледање, и биле су познате као камење за читање. Најранији доказ о изуму који повећава слику, конвексном сочиву које призор чини увећаним, налази се у Књизи о оптици коју је објавио Алхазен 1021. Њен превод на латински допринео је изуму наочара у 13. веку у Италији.
Сунчане наочари, у облику равне стаклене плоче од задимљеног кварца, штитиле су очи од блештања и користиле су се у Кини у 12. веку или чак и раније. Међутим, оне нису имале корективну моћ.
